Dva savjeta za bolji život u Zenici

Prođoše praznici, podsjetismo se i prošlih vremena i sad je vrijeme da se krene prema kraju ove godine. Od gledanja u prošlost nemamo baš mnogo, ona se svakako ne može vratiti. Živimo u sadašnjosti i idemo u budućnost i ja se sve nešto nadam da još uvijek postoji dovoljan broj onih koji bi voljeli da im ta budućnost bude ljepša od ovog u čemu se nalazimo sad.

Ukinute su vize Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji a mi smo sa Albanijom ostali na crnoj listi. Neki su tu vijest okarakterisali kao nevažnu (svakako putuju oni koji imaju para) a neki su to popratili sjetivši se kompletne familije vladajućih nam političara. Ja sam rekla da smo još jednom dobili potvrdu da smo „zadnja rupa na svirali“, a u sebi pomislila da valjda bolje nismo ni zaslužili. Nasuprot tezama po kojim svi čekaju ukidanje viza a i ne znaju da se ništa značajno neće promijeniti meni nekako teško pada da budem na istoj listi samo sa Albanijom jer je ona druga lista mnogo veća. Činjenica, oni koji imaju pare uvijek nađu način da dobiju vizu ali to ne umanjuje činjenicu da smo mi na toj crnoj listi. Halo, CRNA lista! Pa sve što ne valja u životu se okarakteriše kao crno! Ja hoću na neku svjetliju, makar sivu! Ali dobro, meni je svejedno, svakako sam zadnji pasoš vadila 1993. i ni sa njim nisam nigdje išla. Sve dok ima Google Earth meni ne treba ni pasoš ni viza – ne mrdam nigdje. Jedino mi žao što i dalje moram čekati Medihu da dođe u BiH– da mi ukinu vize mogla bih nekad i ja kod nje na kafu.

Danas sam se nahodala po gradu, dan je bio baš onako prijatan za šetnju. Ne sjećam se kad je palo onoliko kiše a poznato je da i pri manjim količinama Zenica poprimi izgled Venecije. Naime, izgleda da su nam svi odvodi začepljeni pa se ulice vrlo brzo pretvore u rijeke. Tako sam danas dva puta prelazeći cestu uronila do koljena u vodu pa sam onda sve šljapkala po cesti. Samo ribarske čizme ne bi pustile vodu. Za potpuni ugođaj su se pobrinuli vozači koji su me par puta okupali prošavši u punoj brzini kroz bare tako da sam bila mokra k’o miš (ovo poređenje mi nikad nije bilo jasno – što mokar miš?) U svakom slučaju uputila bih molbu gradskim vlastima da nam odštopaju kanalizaciju jer je stanje postalo kritično.

Takođe sam provela prekrasne trenutke u pošti na stanici vadeći CIPS potvrdu. Za one koji ne znaju to je najvažniji papir u BiH – papir kojim dokazujete da stanujete negdje. Naime, na našim modernim ličnim kartama nema adrese tako da za sve morate imati potvrdu o prebivalištu. Lična karta je totalno nebitna – morate imati taj papirić. E sad, nije meni niko kriv što ja stalno zaboravim iskopirati to pa često moram vaditi novu. I tako sam danas otišla u poštu gdje se to vadi i stala u red. Ogroman red. Bilo je pola deset ujutro i vidjela sam na papiru da je pauza od 10 do pola 11. Rade dva šaltera i oba su bila prepuna, najmanje po 15 ljudi u svakom. I taman sam došla na red i završila kad teta kaže „PAUZA“ i zatvori sve. Svi oni ostali ostadoše k’o popišani – treba čekati pola sata. Ok, znam, trebaju ljudi imati pauzu, trebaju doručkovati i odmoriti. Ali – zašto moraju svi odjednom? Zašto ne bi jedna teta jela u deset a druga u pola jedanaest? Zašto je njihov zajednički doručak + kafa + cigara + trač vrjedniji od 30 ljudi kojima treba potvrda? Mislim da bi bilo mnogo ljepše svima nama da se malo povede računa i o tome a ne treba uraditi ništa posebno, samo prerasporediti pauze.

Dakle, za bolji i ugodniji život građana Zenice danas imam dva prijedloga – proštopati kanalizaciju i pauzu u CIPS-u podijeliti na dvije tako da uvijek radi bar jedna teta.